Вјештачка интелигенција је Computer

Вјештачка интелигенција је Computer

Недавно смо покренули Perplexity Computer. Ова објава објашњава наше расуђивање које стоји иза тога.

Сваких неколико недјеља лансира се нови производ вјештачке интелигенције који изазива панику на тржишту. То је нова иницијатива, или агент, или нешто слично. Шта год да је, могу вам рећи једну ствар коју не може да уради.

Чак ни са најбољим моделом вјештачке интелигенције на свијету, он не може да уради свој најбољи посао за вас.

Како знам? Зато што је стање напредних модела постало толико напредно да бисте извукли најбоље таленте из било ког од њих, морате натерати различите моделе да раде заједно. Највећа слабост Клауда је што сарађује само са Клаудом.

Ниједна породица модела не може да ради на свом највишем нивоу без талената других. Како модели постају моћнији, видимо да се специјализују. Будуће стање вјештачке интелигенције је да ће ваш најбољи посао бити обављен када различити модели раде заједно.

У вјештачкој интелигенцији ово називамо "оркестрацијом", или понекад "системом за повезивање". Како год желите да га зовете, супериорне перформансе оркестрације са више модела су далеко испред свега што било која појединачна породица модела може да уради.

Сљедећа фаза вјештачке интелигенције мора бити масовно мултимоделна. То је Perplexity Computer. Деветнаест модела је доступно на позадини, а резултати су ме импресионирали више од било чега у вјештачкој интелигенцији већ неко вријеме.

Ево како је настао.

Како је направљен Computer

На почетку смо наш експеримент назвали ASI. Није баш значило ништа, али понекад смо га називали "вјештачка супер интелигенција". (Могло је значити и "Још једна Слацк интеграција", јер је тамо првобитно живјело.)

Доживљавали смо га као дигиталног радника. Поруком шаљете раднику у Slack задатак, и он креће на посао. Он делигира, стварајући подсетове за различите задатке, правећи датотеке да би себи помогао у сљедећем кораку, проналазећи битне информације и повремено се јављајући, само по потреби. Могли бисте отићи на спавање и пробудити се са завршеним недјељама посла. Или бисте могли да му тражите да ради недјељама, и он би поуздано и поновљено настављао.

За то вријеме, свијет је открио Clawdbot, сада OpenClaw. Било је занимљиво, ако волите да злонамерни софтвер чита ваше текстове. Могли смо видјети да је ASI сигурнији и много способнији: имао је систем датотека, повезан са стотинама алата, могао је да чита и пише у датотеке, пише код, користи CLI алате, претражује интернет и био је способан да оркестрира сваки задатак правим подсетовима који користе најбољи модел прилагођен том задатку. Све у оквиру сигурног развојног окружења (sandbox) у облаку.

У ствари, ASI није био прави удаљени дигитални радник. Са приступом систему датотека, шкољком за безбедно извршавање кода и претраживачем за приступ веб апликацијама и конекторима, ASI је у суштини био рачунар. Ваш рачунар. Рачунар.

Зато смо га званично назвали Perplexity Computer.

Зашто је веб важан

Године 2011, Google је имао идеју да можете покренути рачунар само са интернетом, датотекама и баш терминалом. Звао се Chromebook. Google је био у праву када је схватио да је најважнији дио рачунара то што има приступ вебу.

Веб је мјесто гдје радимо и комуницирамо. Он је такође наш уређај за складиштење, буквално и фигуративно. Он садржи огромне количине података, информација и знања. Нешто је дијељено, нешто лично.

Ако размишљате о вебу као о систему за складиштење знања, он је увијек био веома добар у WRITE функцији. Први блог је објављен почетком 90-их, а објављивање и складиштење знања на вебу експлодирало је од тада.

Оно што је Google потцијенио са Chromebook-ом је то што је највећи проблем веба као система за складиштење заправо READ функција. Да бисмо читали знање са веба, ослањали смо се на алгоритамску претрагу која је мање-више непромијењена 28 година.

Претраживачи, као начин приступа знању, никада нису били способни за дубинско истраживање, синтетизовање или резимирање. Нити претраживачи могу да се понашају као агент, да приступе било ком знању на вебу које захтијева акцију за приступ.

Онда је дошла вјештачка интелигенција. Perplexity је изградио први машински претраживач, а остали су слиједили. Остали смо фокусирани на тачну вјештачку интелигенцију, са интензивним фокусом на дубинско истраживање. То је зато што када вјештачка интелигенција може да пронађе, анализира, размишља и тачно представи сво знање на отвореном вебу, проблем читања је коначно ријешен.

Ако је интернет диск за складиштење земаљског знања, Perplexity је ријешио функцију читања.

Једном када веб постане потпуно функционалан систем за складиштење са могућношћу читања и писања, са агентима који могу да се крећу и извршавају задатке, једино што је још потребно рачунару је све оно што је лично.

Трајна меморија чини рачунар личним. Он има датотеке и алате, а то су ваше датотеке и алати, приватни и прилагођени вашим преференцијама. Рачунар мора бити у стању да ради са њима за вас, лично.

Рачунари такође стварају. Они праве праве артефакте попут кода, докумената и датотека. Они чувају датотеке, преузимају датотеке, пишу нове датотеке, приступају датотекама. Вјештачка интелигенција може све ове ствари. Коначно, када вјештачка интелигенција ради сав овај посао, потребни су вам различити напредни модели при руци за различите послове у рачунару.

Сваки рачунар који је користан захтијева превише различитих вјештина да би један модел добро обавио све њих. Оркестрација је неопходна за рачунар.

Могуће је да то значи да хард код оперативног система постаје мање значајан за произвођаче уређаја како вјештачка интелигенција напредује. Не знам. Оно што знамо је рачунар је систем оркестрације.

Зашто је оркестрација важна

Стив Џобс је рекао: "Музичари свирају своје инструменте. Ја свирам оркестар." Вјештачка интелигенција је слична. Страдиваријус има одређене особине, и запањени смо његовим звуком и израдом. Али он и даље не може да вас затресе као бас бубањ, а бубањ не може да вас покрене као Малерова симфонија.

Произвођачи модела су Антонио Страдиваријуси нашег времена. Не мислим ово на неучтив начин. Дивим се свакој новој способности модела и страствени сам присталица рада у напредним лабораторијама. Они гурају нашу будућност напријед.

Али сада видимо да се модели специјализују, а не комодификују. Када градите агенте са њима, они имају различите таленте, као и сваки радник. Један је бољи у расуђивању. Други у коду. Трећи у креативном писању. Оно што је важно је како их оркестрирате.

Оркестрација кроз моделе и породице је једини начин да се изгради систем довољно разноврстан да поднесе стварни посао. Када вам је потребно дубинско истраживање да бисте информисали одлуку, желите модел оптимизован за тачност и преузимање. Када треба да пишете код, желите модел обучен на милијардама линија продукцијских базе кода.

Без обзира да ли управљате тимом људи или симфонијом музичара, висококвалитетан посао је увијек био такав. Агенти вјештачке интелигенције се не разликују.

За токове рада, диференцијатор је систем за повезивање. Планер разбија сложене циљеве на подзадатке. Оркестратор додељује те задатке правим агентима, намеће правила и управља извршавањем. Специјализовани подсетови обављају усмјерене акције. Заједничка меморија чува контекст и сазнања ради континуитета. Другим ријечима, интелигенција је рачунар.

Сљедећа еволуција рачунара

Прије 400 година, "рачунар" је био астрономов шегрт. (Људи који су давали имена кометама.)

Затим је рачунар био механички, па електромеханички, па дигитални. Око 1974. године појавио се GUI (графски кориснички интерфејс). Са GUI-јем смо могли да радимо са рачунаром на нове начине. Могли смо му делигирати и видјети његов рад. Касније се екран преклопио преко тастатуре да би био преносиви, лични рачунар.

Мем је рећи да је сљедећа еволуција рачунара када је Стив Џобс ставио лични рачунар у свачији џеп. Данас изгледа тачније рећи да је ставио екран у свачије лице. Сви скролују. Током протеклих 49 година, GUI је еволуирао од начина на који контролишемо рачунар до начина на који рачунар контролише нас.

Ицрпљеност овим моделом расте. Луда трка за Mac Mini уређајима током OpenClaw помодарства била је савршен примјер. GUI-јеви су неопходни, али нису увијек неопходни.

Модели вјештачке интелигенције су коначно постали довољно напредни да врате рачунар његовом правом знању: да ради аутономно, тачно. И асинхроно, да нас ослободи гледања како ради.

Миш, GUI и тастатура су важне технологије, али они су интерфејси. И осим ако не желите коња који се сам вози, морате признати интерфејс никада није био важан колико рачунар.

Будућност је Computer

Модели вјештачке интелигенције постају толико способни да су производи изграђени око њих били уски грл за показивање њиховог правог потенцијала. UI за ћаскање је добар за одговоре, а агенти су добри за појединачне задатке. У међувремену, UI за читаве токове рада је увијек био рачунар.

Вјештачка интелигенција је сада чврсто мултимодална. Она разумије и генерише многе форме података у једном кохерентном систему. Џенсен и други су рекли да будућност вјештачке интелигенције такође мора бити мултимоделна. У праву су; специјализовани модели морају сарађивати као тим. Можда је тачније рећи да је будућност вјештачке интелигенције масовно мултимоделна.

Како вјештачка интелигенција замјењује све више функција самог рачунара, централна активност рачунара биће масовно мултимоделна оркестрација.

И тек смо на почетку. У 2025. години, нови напредни модел је улазио на тржиште, у просјеку, сваких 17 дана. Са сваким новим напретком у способностима вјештачке интелигенције, још један музичар излази на сцену да заузме своје мјесто у симфонији. Диригент куца својом палицом. Рачунар креће на посао.

Испробајте Computer данас.